Sarma i još neke stvari koje nam ostaju

Autor: Danijela Zec Krunić

Šta sve ljudi neće uraditi zbog …

Preplivaće deset mora, pregaziti sto gora, zapaliti svet ili ga spasiti…
Ali jesti sarmu tri puta dnevno , za doručak, ručak i večeru… Još tagovati celu porodicu.

“Opet sarma. Pa mnogo je,čak iako je sarma božanstvena, a jeste,z nalački napravljena, po zanatu, i od srca poklonjena da uleti kao kec na deset.”

“Hajde, hajde, sutra ćeš na slavu , pa se tamo gosti!”
Eto,od prvog smo na sarmi a sve zbog njega…
„Kako je bilo na slavi? Pobogu, šta to prevrćeš po frižideru? Zar si gladna? Nećeš reći da je glavno jelo bila srma?“

„Jeste kako si pogodila“, odgovaara član tagovane familije.
Ah ta sarma. Božanstvena,iskrčkana, svečana, i strajna, svakim podgravanjem bolja. Ona nas je održala, njojzi hvala. Sećam je se sa proslava i slava,jer bez sarme slavlje nije slavlje.

Sećam je se iz studentskih dana. Zamrznuto zlato. Rudnik koji iskopaš kada ti je najteže iz „Adidas“ torbe.
Sećam je se iz studentskih dana, sa dugih nedeljnih šetnji kada sam bezobrazno i nevaspitano zavirivala kroz prizemne prozore nečijih domova, dok mi je želudac srkutao i cevčio ostatke „suve večere“ i još sasušenijeg ručka. A domovi toplo osvetljeni. Savile se glavice ukućana nad stolom i osećam belasa se kroz zavese. Osećam miris nje…Sarme. Uzdisala bih tada,duboko,isprekidano. Eee,gde je sarma tu je dom.

Znala je ta čuvena sarma uvek da priskoči u pomoć, kada je kriza i sumrak ideja. Kada bi te slamao grip i bi pokušavao da ne ispariš kroz sopstvene pore iskakala bi sa leda i uzvikivala:“ Eurekka!!“
I sada. Kada ujutru ustajem u šest i vraćam se tek popodne u pet , kao sa Kosovog Polja,spremna samo za meleme i umorna i nema kao zlatna ribica ona je tu da iskoči iz frižidera,da odmeni umornu domaćicu i kuvaricu,da udari šprajc na stubu osloncu doma…

A on je kriv. Zbog njega se prave mnoge gluposti.cmizri u kišno popodne kada te gruvaju emocije i razmazuješ se niz prozore kao rastvorena smola. Zbog njega poigravaš na povetarcu raširenih bedara i krila i spreman da se vineš među zvezde.

Sećam se zbog njega sam jednom stajala po kiši na nekom širokom stadionu. Čekala sam znak za start.Jednom sam čak nosila i stafetu mladosti… Zbog njega smo se okupljali prvog i dvadeset petog maja i stajali ispod crvenih zastava i trobojki sa zvezdom. Je* te,sad znam,pravili smo se da je zbog Tita.Okretala sam se oko sebe i isčekivala…Zbog njega sam trčala kros.I dok mi je duša isticala kroz nos i dok sam se borila za dah,čekala sam…A onda se prolamalo :

„Godine su prošle pune muka…“
Godine prođu,ali neke stvari ostaju. Zbog njih jednostavno izostaneš sa posla,iako znaš da će ti to izaći na nos.Lako ti je… naš da će ti uvk u pomoć priteći ona, sarma. Lako ti je jer kad nema hleba,kad nema ničega, ješćete sarmu…