Proveo sam vek na železnici, a dočekao da mi vozovi budu noćna mora. U snu mahnitaju prugom, vagoni probijaju ograde, padaju po mom dvorištu kao kiša.
Ovako priča za „Blic“ Milisav Rakić (62) iz pribojskog naselja Rabrenovac, pred čiju se kuću, punu dece, survao teretni voz. Već dve nedelje ovaj taze penzionisani železničar zazire od vozova i pije šaku lekova za smirenje.
– Niko, ni običan činovnik, nije došao da pita za zdravlje, da spomene štetu. Čitam novine i ne verujem – zbog havarije koja je mogla da mi pobije čeljad još niko nije smenjen, kamoli uhapšen. Ni iz opštine Priboj niko da me udostoji posete. Da se ovo desilo u vreme kada sam počinjao kao pružni radnik neko bi već vukao bukagije – jada se Milisav.
Tog 27. aprila okupio je najdraže. Tri ćerke, zetove, unučad. Njih dvanaestoro u trošna 42 kvadrata pod krovom tik uz prugu čekali su ručak. Zatutnjalo je. Svi su izašli na prozor. Sledećeg trena ostali su sleđeni. Dva vagona, kao dva snopa, pala su u dvorište. Jedan se zaustavio na pet metara od kuće. Drugi je sa zemljom sravnio štalu, pobio pet svinja, jedanaest koza, 15 kokošaka.
Milisav Rakić
– Zbog lošeg zdravlja imam 360 bolničkih dana i nalog doktora da budem pod stalnim nadzorom. Pijem jake lekove. Onaj voz me nije ubio na licu mesta, ali me ubija lagano. Budi me noću tišina, onaj muk koji će prekinuti bubnjanje lokomotive. Onomad mi je pritisak skočio na 200. Smirim se tek kada prođe poslednji vagon – kaže Rakić.
Kuća je od treska vagona o tlo naprsla na sva četiri ćoška. Krov je počeo da prokišnjava.
– U njoj više nema života. A ko štetu da mi plati kada niko nema obraza ni da mi kaže „izvini“? – pita se Milisav Rakić.
Ostavite vaš komentar