Kada slušate pesmu sa albuma „Živim u tebi“ , u početku vam treba dobra koncentracija da iza prijatne melodije kancone prepoznate srpski jezik. Gramatički je sve pravilno i izgovor je dobar, ali reči i njihova melodika kao da su istkani na podlozi nekog romanskog jezika. Peva je Peruanac po rođenju, njemu je španski maternji jezik, a posvećena je Srbiji.
Kada vam autor ove ode domovini po poreklu ispriča kratku istoriju svoje porodice neke stvari postaju jasnije.
Mirko Radović je rođen u Peruu,živi u Limi sa suprugom Maricelom i dve ćerke . Još od detinjstva je zaljubljenik u muziku i, dok su se ostala četvorica braće igrala u parku on je, kako kaže, pevao i pravio pesme.
– Moji baba i deda su u Peru došli posle Drugog svetskog rata, otprilike 1948. godine. Moj deda Milivoje rođen je u Priboju, a moja baka, Milka Obradović na Durmitoru. Bili su ratne izbeglice i stigli su sa malom grupom Srba iz jednog izbegličkog kampa u Italiji.Kao i svi imigranti imali su veoma težak život. Morali su da nauče španski jezik da bi pronašli neki posao, a kako je moja baka bila sama sa mojim tatom i tetkama bilo je još teže. Moja majka se, kada je saznala da sam upoznao očevu porodicu, rasplakala, jer je to uvek bila njegova velika želja. Ona želi da poseti Srbiju i nadam se da ću uskoro moći da je odvedem.
Kako objašnjavas to da si iako rođen i odrastao u Peruu toliko vezan za Srbiju da pišeš pesme o njoj?
– Spontano mi je naišao taj osećaj, u početku iz radoznalosti da saznam svoje poreklo jer moje prezime nije peruansko,tako sam poceo da se raspitujem kod svojih roditelja, i javila se želja da obiđem svoju zemlju, kao i velika potreba da sam naučim jezik, naučim nešto o tradiciji i upoznam ljude. I malo po malo uspeo sam u tome.
Kažete da ste sami učili jezik, zašto vas vaši roditelji nisu učili ?
– U mojoj kući nije se pričalo srpski. Moj otac je zaboravio jezik još kada je bio mali, ali ne mogu da krivim ni njega ni moje baku i deku. Imigracija je teška, a u Peruu je bila naročito. Odgajanje mojih tetaka i oca u jednoj potpuno različitoj zemlji i bez ičije pomoći teralo ih je da prave prioritete u životu i gledaju od ćega će živeti. Deca treba da odrastaju i adaptiraju se na jedan potpuno drugačiji svet, školu, kulturu, pa i crkvu. Ja ih shvatam.
Uvek sam želeo da naučim srpski jezik i tražio sam načine da to i uradim. Trenutno učim preko interneta, sam i sa jednom veoma dragom drugaricom Marija Božović i pokušavam da, i pored mojih obaveza i stalnih poslovnih putovanja, vežbam redovno. Sa druge strane imam mnogo dobre prijatelje iz Srbije koji mi pomažu oko jezika. Nadam se da ću uskoro moći da govorim jezik dobro, iako je teško vežbati ga u Peruu, jer nema puno ljudi iz Srbije.
Kako i kada si napisao pesmu „Serbia mia“?
Pesma „Srbijo moja“ morala se naći na mom albumu jer je deo moga života i mojih osećanja. Ova pesma je nastala od mojih doživljaja i ljubavi prema mojoj porodici. Mislio sam o mome dedi i baki, o mojim roditeljima, o dijaspori koja pokušava da nađe svoj put, nostalgiji i svemu onome što za nas znači Srbija. Želeo sam da napravim himnu, jedan spomen.
Da li živiš od muzike?
Ja bih voleo..ali ne zivim od muzike.Muzika je moja strast,i nadam se da cu uskoro i moci da zivim od nje. Moj san je da pevam u Srbiji.
Imam zvanje mastera za međunarodni biznis . Radim kao komercijalni direktor jedne velike američke kompanije u Peruu.
Koliko si puta bio u Srbiji
Od 2001. ja sam bio u Srbiji bio vise od 15 puta putovao sam celom zemljom. Ovo godine ja sam bio u martu da snimim spot za pesmu „Živim u Tebi“ i avgustu da snimim novi spot za pesmu Srbija moja .Doveo sam i moje ćerke u Srbiju da upoznaju svoju porodicu i da ih krstim u j crkvi u Pribojskoj Banji. Bila je to veoma lepa ceremonija. Ja sam bio malo nervozan jer sam želeo da njihovo prvo putovanje u Srbiju bude nezaboravno i vratile su se u Peru zaljubljenije nego ikada.
Koje su osnovne slicnosti i trzalike između života u Srbiji i u Peruu
– Nije mi lako da odgovorim na to pitanje jer ima dosta slišnosti i razlika.Sličnost je u tome je što su obe zemlje sa bogatom istorijom i kulturom.Smatram da je najveca razlika u tome sto je Peru etnicki mnogo raznovrsniji i multinacionalan kao i ostatak Latinske Amerike. Takođe je razlika što je zivot u Srbiji sigurniji, možda će vam to zvučati čudno jer toga toga ljudi nisu ni svesni.
Iako je ekonomija u Peru jača nego u Srbiji,mnogo je veca razlikga izmedju bogatog i siromasnog stanovnistva u Peru-u. I u Srbijise ta razlika povećava ali je još uvek manje primetna.
OTAC I DEDA SE PLAŠILI DA POSETE SRBIJU
Moj otac je umro 1997, a da nije posetio Domovinu iako je želeo, plašio se jer nam je moj deda uvek govorio da je opasno za nas jer smo političke izbeglice. Ja 2001. godine nisam mogao više da izdržim i počeo sam da ih ispitujem o njihovim porodicama i da li imaju kontakt sa njima. Moj deda mi je rekao da je izgubio kontakt, a baka da se s vremena na vreme dopisivala sa svojom mlađom sestrom koju nikada nije lično upoznala, ali da nije imala broj telefona da je pozove.
A onda, kao neko čudo, njena sestra Milijana joj je napisala jedno pismo i na kraju dodala kućni broj telefona. Moja baka prvo nije smela da je pozove jer je imala veliku tremu, ali je ipak na kraju po prvi put posle 52 godine čula glas nekog svog rođenog. Plačući sam joj rekao da ja mnogo želim da odem u Srbiju, tako da sam se ubzo posle toga spakovao i po prvi put otputovao. Nikada neću zaboraviti to putovanje. Trajalo je više od 21 čas i srce mi je lupalo sto na sat. Dok sam najzad čekao poslednje presedanje, sećam se da sam počeo da drhtim i svi su me gledali ne shvatajući o čemu se radi. Ovo putovanje je bilo za mene spektakularno, moj prvi boravak tamo. Bio sam nekoliko dana u Beogradu, kasnije u Podgorici, Tivtu, Budvi, Herceg Novom, Novom Sadu, itd. To što sam prvi i jedini ostvario kontakt sa bakinom porodicom Obradović, bio je neopisiv doživljaj, ali sam ipak osećao neku prazninu, jer je nedostajalo upoznati porodicu sa dedine strane. Od 2001. nisam prestajao da idem u Srbiju i najzad 2010. godine uspeo sam da upoznam moju porodicu Radović. Nikada neću zaboraviti kada je moj brat od strica Milivoje došao po mene u Beograd da bismo zajedno išli u Pribojsku Banju. To putovanje je bilo neverovatno, osećao sam veliki ponos jer znam odakle dolazim. Sada se osećam mnogo kompletnijim i srećnijim jer sam najzad upoznao celu moju porodicu.
[ot-video type=“youtube“ url=“https://youtu.be/mKIYWnDTz3g“]
Nova pesma posvećena Domovini
Izvor: Danas Autor: Saša Bjelić
Ostavite vaš komentar