Bila jednom jedna velika, moćna, fabrika koja je zapošljavala preko 6.000 ljudi, izgradila čitav jedan grad, pomogla razvoju još dva komšijska, sa čijih traka je sišlo preko 150.000 kamiona i autobusa.
Od tog preduzeća danas samo ime i grčeviti trzajevi da se posrnuli gigant, nedavno spasen gašenja, iole uspravi. Oko njegovih kapija i po gradu koji je hranio samo setno sećanje na ono što je nekad bilo i čega više biti neće.
Krajem sedamdesetih, kad je Fabrika automobila Priboj bila na svom vrhuncu, zahvalno Polimlje je kao poklon preduzeću za 25 rođendan posvetilo nezvaničnu „ličnu kartu“.
U žutoj krštenici o FAP-u piše: Rođen: 30. oktobra 1953; Otac: Sandžak Siromašni; Majka: Geopolitički položaj Jugoslavije; Rast: Visok 5.500 zaposlenih; Obrazovanje: 80.000 vozila na svetskom niovu; Rodbina: 100 kooperanata iz cele zemlje; Zasluge: Za četvrt veka promenio lice regiona; Osobeni znaci: Od rođenja rentabilan; Matičar: Petar Stambolić, tadašnji predsednik srpske vlade, potpisnik rešenja o osnivanju fabrike.
Proizvodnja je počela skromno 1953. a šest godina kasnije fabrika je isporučila više od 1.000 vozila raznih tipova i proširila proizvodne kapacitete na 3.600 vozila. Iz godine u godinu proizvodnja je rasla pa je tako 1979. iz njenih pogona izašlo 7.000 kamiona i autobusa. U međuvremenu Fabrika automobila Priboj postaje parnet „Daimler – Benzu“, pa se kamioni iz Polimlja oplemenjuju „mercedesovim“ motorima.
Toliko se proizvodilo, pamte odlično Pribojci, da su u nedostaktu prostora u velikom fabričkom krugu, vozila parkiravana na uličnim trotoarima.
– Ta vozila raspoređena po ulicama nisu čekala kupce, jer su sva unapred bila rasprodata, nego drugi servis. Znali smo nekad da radimo i po tri smene da bi stigli da isporučimo narudžbinu. Dnevno se montiralo i po 50 vozila. Izvozili smo u Tanzaniju, Libiju, još neke afričke zemlje, a Nemcima smo prodali deset kipera za gradnju Olimpijskog stadiona u Minhenu. Pričalo se da su Nemci, postiđeni kvalitetom naših vozila, odmah te kipere prodali u staro gvožđe, da se ne bi pročulo da se u tamo nekoj Jugoslaviji proizvode bolji kamioni nego njihovi – priča za „Blic“ Golub Krsmanović, koji je u FAP-u sa zvanjem bravara radio od 1957. do 1991. godine.
Pamti Krsmanović kad je u Priboju bilo samo šest zgrada oko kojih su, kako se FAP razvijao zlatnih 70-ih i 80-ih, nikli čitavi blokovi. Fabrika je, kaže, enormne sume izdvajala za gradnju stanova za svoje radnike.
Zbog potrebe za kooperantima, u Priboju je otvorena Fabika sedišta koja je radila za FAP. Novovaroška „Sloga“ je osnovana da proizvodi karoserije, „Ljubiša Miodragović“ iz Prijepolja da bi FAP u komšiluku mogao da kupi cerade. I prijepoljska „Livnica“ je bila u službi FAP-a.
Sve što je bilo sportskih klubova u Priboju zvalo se FAP. U srednjim stručnim školama đaci su se obrazovali za rad u FAP-u. Fabrika je gradu obezbeđivala vodu i grejanje.
– Radili su ne samo Pribojci, Novovarošani i Prijepoljci. Bilo je kolega iz Užica, Pljevalja, Rudog, Bijelog Polja. Pogonima se nije moglo proći od vozila i šasija koje smo pravili za fabrike iz Skoplja, Zagreba, Splita – priseća se Krsmanović.
Ulagalo se, radilo i proizvodilo punom parom… FAP-ovi kamioni su korišćeni za transport robe, vožnju nepristupačnim terenima, potrebe vojske, vatrogasnih službi, odnošenja smeća. Nije bilo prevozničkog preduzeća u SFRJ koje nije u voznom parku imalo autobuse iz Priboja, izvozili su se i u Siriju.
FAP je bio jugoslovenski simbol za teškaša. Sve do početka devedesetih kada se raspad Jugoslavije i sankcije suzile tržište. Tada počinje sunovrat hranitelja Polimlja. Bezbrižan život Pribojaca pretvara se u moru.
– Nekako smo odoleli prvom naletu sankcija jer smo imali delova na zalihama, a i bili smo cenjena marka. Potpuni raspad počinje ratom u Bosni, mnoge naše kolege i Bošnjaci i Srbi, vratili su se kući preko granice i otišili u vojske. Prvi ispaljen metak ubio je zlatne godine FAP-a, priča Milan Popadić Pop koji je 39,5 godina kao majstor proveo u fabrici.
Mir je, kaže, doneo nešto bolje dane, ali tek toliko da se radi na kašičicu. Fabrika koja je imala šest hiljada radnika godinama se svodi na davljenika koji je opstajao na veštačkim plućima države. Usledilo je kašnjenje plata, talasi nezadovoljstva, štrajkova, u međuvremenu primirivani pričama o skoroj privatizaciji i dolasku Kineza, Ukrajinaca, Nemaca, Čeha, Finaca.
Prošle godine, posle velikog štrajka, FAP je dobio garancije države da neće ući u stečaj. Firmu je uz otpremninu napustilo 600 radnika.
Nedavno je postao pravosnažan Unapred pripremljeni program reorganizacije po kome je preduzeće oslobođeno 8,7 milijardi dinara duga, a država postala vlasnik 95 odsto kapitala. Proizvodnja se trenutno uglavnom svodi na potrebe Vojske, mada ima i posrednih, izvoznih poslova. Čeka se ozvaničenje obećanja da FAP postane deo odbrambene industrije.
– Očekujemo ugovor o isporuci 300 kamiona u Alžir i finalizaciju pregovora sa Egiptom o šasiji za borbena vozila u pustinjskim uslovima ratovanja – kaže generalni direktor FAP-a Ranko Vuković.
Autor: Vladimir Lojanica, preuzeto sa Blic.rs
priboj033
Ostavite vaš komentar