– Neki slikari slikaju šta znaju, neki šta im se kaže, a umetnici šta hoće-, reči su kojima je profesor i akademski slikar Obrad Jovanović, u petak prošle nedelje u Užicu, u Gradskom kulturnom centru otvorio izložbu likovnih radova pribojskog umetnika Dragana Nešića pod nazivom „Jazz“ .
Fotografija: Alen Đozgić
Ta izložba je povod za razgovor sa umetnikom. Nešić radi kao profesor fizike u pribojskoj gimnaziji, razgovor vodimo u pomoćnoj prostoriji učionice za fiziku koja se u vreme raspusta pretvara u mali slikarski atelje. Iako je izložba otvorena, opus „Jazz“ je još uvek u nastajanju , svuda okolo su slike , neke tek započete. Sve je u crno-sivo-belim tonovima , u centru slike je obično lik jazz umetnika u kovitlacu nemirnih poteza četkicom nešićevog doživljaja muzike. Muzička pozadina za razgovor , naravno jazz, mislim da nam je John Zorn pravio društvo.
Ovo je vaša 70-ta samostalna izložba , jazz slušate od detinjstva , zašto ste tek sada odlučili da ga slikate?
– Da, ja sam imao tu sreću da odrastam uz dobru muziku. Priboj je 60-tih imao kvalitetan jazz orkestar u kome je bio aktivan i moj otac , tada su nam u posetu dolazila i svetski poznata imena jazz muzike. Valjda se tek sad sve sleglo, sad osećam da mogu da slikam kao što bih svirao , jazz je tek sada progovorio iz mene i to prilično burno .
U jednom od kultnih dokumentaraca o jazz muzici ima scena u kojoj Duke Ellington posle druženja sa španskim slikarem Joan Miroom i njegovim likovnim delima seda za klavir i odsvira sve što je video . Ima li to sličnosti sa načinom na koji vi stvarate ovaj opus?
– Najveća sličnost je potreba za improvizacijom u toku stvaranja. I jazz i moje slike tako nastaju , ali da bi improvizacija izazvala doživljaj i kod onog koji je sluša ili gleda potrebne su dve stvari – da zanat i jezik umetnosti koji koristite dovedete na potraeban nivo , (bilo da je to muzika ilii slikarstvo), a onda da se to vaše umeće spoji sa doživljajem, da zanat postane alat.
Negde ste rekli da je kolorit u vašem slikarstvu , stanje duha . Ovaj vaš opus je monohromatski , zašto je to tako ?
– Valjda je jazz zahteva tu svedenost boje, probao sam , ali kolorit smeta , jednostavno nije to to . Polazim od mrlje a onda likovno rešavam i definišem svoj doživljaj .
Kakvi su vaši utisci sa izložbe ?
Užice ima pasionirane ljubiteljei poznavaoce jazza a i slikarstva , njihove reakcije su me najviše zanimale , pozitivne su i moram reći da mi to prija , celu atmosferu je upotpunio jazz koncert u istoj zgradi . Inače mi je namera da izložba prati jazz dešavanja u gradovima u kojima dalje bude gostovala.
Napuštam pribojsku gimnaziju i mali nešićev atelje u kome su mnogi mladi ljudi, iz različitih generacija , neizlečivo zaraženi ne samo dobrom muzikom i slikarstvom , već interesovanjem za umetnost uopšte, jer Nešić nije samo slikar , profesor fizike i ljubitelj jezza, on je u svojoj sredini mentor „dobrog ukusa“.
Bilo bi dobro da izmisle neku aplikaciju koja će slike posle skeniranja pretvarati u muziku , nije ni to daleko. Jeeez profesoree, pookaži kaako se …..
S.B./priboj033
Intervju je u skracenom izdanu izašao u današnjem broju Danasa, u rubrici za kulturu.
Ostavite vaš komentar