Лазар Комарчић Комарица (1839-1909)

Лазар Комарчић је рођен у великој и задружној кући. У кући су била три неподељена брата са десет мушкараца дораслих за пушку, па на њихову кућу није лако насртао никакав турски силеџија, а ни хајдук. Старешина куће био је најстарији брат, звани аџо. Пошто је било доста чељади, Милинков брат Саво кога су у кући звали амиџа, бавио се кираџилуком. Често је преносио на коњима робу до Травника, Сарајева и Мостара све до Скопља, Битоља, Солуна, Једрена па и Цариграда. Његов долазак био је радост за сву децу у кући па и за малог Лазара. Поред тога што би чуо за многа места, о којима у животу никада није чуо добио би увек и понеки вредан поклон. „Ми деца начетили бисмо се и облетали око растоварених врећа, не би ли смо прокљувили шта нам је амиџа донео и заиста, он никада никог у кући није заборавио а да му није ма шта донео што би га обрадовало. Ја сам једанпут пред Васкрсење добио нов новцат фес с плавом свиленом кићанком и белом изрецканом хартијом, а други пут, пред сам Божић, некакве као крв црвене опанчиће, какве у нашој кући нико није имао. Боже, моје радости.“ Посебну радост доживела су деца у кући Комарица када им је стриц Саво донео бритву, а најстаријем сину нож. Настало је весеље и прављење пушкарки и штрцаљки од зове. Свако дете хвалило се својом бритвом а завидило брату који је имао нож. То су биле све дечије радости које је Лазар доживео и које су оставиле трага као нешто лепо из детињства. Далеко је остало више успомена на горке и тешке дане.

Кућа Комарица била је доста богата. Имала је много оваца, коза и говеди. Доста су продавали стоке а млекари су били пуни белог мрса, кога су поред трошења и продавали трговцима који су долазили и откупљивали га. Њих се Лазар сећа као неких непознатих људи који су из колибе износили мрс, што деци није било право.

Роман „Једна угашена звезда”, објављен 1902. године у Штампарији Д. Димитријевић, Иван-Бегова улица бр. 1, носио је посвету: „Успомени Милутина Гарашанина ово дело посвећује писац”.

Планинка је била стрина Стојана, која би „нама деци увек давала варенике да једемо, а млека доста као воде.“ Кућа је била пространа, велика брвнара а око куће млекари и доста стаја лубом покривених. Поред доброг имовног стања, имали су срећу да имају доброг и човечног агу Сали-бега Сијарчића из Пљеваља, који је био велики родољуб и мрзео отоманску власт а желео слободу својој зељи. То га је коштало главе. Босански везир навио му је свилен гајтан о врат.

Све је изгледало да ће ова кућа у миру, спокојству и раду наставити миран живот у селу између Градине и Ожља. Наједанпут наста обрт. Неки Осман Крњо, луталица и нерадник а силеџија по занимању, уби једног Лазаревог брата од стрица. Привукао се кући и на превару, пред кућом, исекао га ножем. Локве крви око погинулог брата оставиле су тежак утисак на малог Лазара. На једном причешћу сељака један турски бег убио је свештеника, јер овај није хтео да остави причешћивање и донесе бегу воде да се пере за молитву. Савов син Рајо и још један сељак убише одмах бега. Сав сабор се због овога разбеже. Нешто касније за освету Турци убише Сава, Лазарева стрица, чији је син убио бега. Савов син Танасије као сироче завршио је учитељску школу. Био је дуго година учитељ у Новом Пазару при крају деветнаестог века, а нешто касније ревизор школа за рашко-призренску епархију.

Бурно и немирно време владало је у доба Лазарева детињства у тадашњој бучевској општини (јафти), којој је тада припадао Глог. Реформе у турском царству побољшале су положај раје и укинуле спахијски систем. Турске власти су дозволиле раји слободу вероисповести и она је одмах обновила, 1883. године, цркву у суседном селу Сочицама у Поблаћу, задужбину Мехмед-паше Соколовића. Хатишерифи о реформама унели су много немира међу рајом и муслиманима. Реформама од 1820. године су се одупрли многи бегови и аге и зато навукли гнев турских власти. Богатим беговима није ишло у рачун да им долазе нови чиновници „цариградлије“ на место њих који су вековима држали власт. Све се окренуло против турских власти и султана. Турци почеше са одмаздама. Они посекоше двојицу паша из вековима пашинске куће Селановића и многе бегове и аге из Сјенице, Нове Вароши и Пријепоља. Џелаладин-паша, босански везир, био се посебно окомио на богате и угледне куће ага и бегова, које су давале отпор Цариграду и његовим реформама.

Нереде и борбу турске власти и бегова покушала је да искористи раја. Народне старешине и прваци раје почеше са припремом буне, с циљем да у овом општем метежу искористе прилику да се ослободе и припоје кнез Милошевој Србији. „Срби између Дрине, Лима и Увца и из Старовлашке“ траже 1832. године да се припоје Србији и спремају буну. Нешто касније, 1837. године, избио је устанак у околини Сјенице и Нове Вароши који су повели: кнез Тимотије Рашковић, Тимотије Борисављевић, Аврам Обућина, кнез из Божетића, поп Илија Церовић, Суљо Лакота из Сугубине, Никола Матијевић из Вилова, учитељ из Нове Вароши, Михајло Варалић, Лука Борисављевић из Нове Вароши и други. У прибојском крају побуњену рају су повели поп Ристо Вујичић из Бање и поп Јакша Шиљак из Ритошића, обновитељ цркве у Поблаћу. Кнез Милош посла на Увац сердара Јована Мићића да поручи старешинама „да се стрпе и причекају“. (Љ. Стојановић, „Стари српски записи и натписи“, Београд, стр. 19., М. Ђ. Миличевић, „Поменик“, Београд 1883, стр. 791, „Пожешка нахија“, Београд, 1960, ф. стр. 216, 220. „ издање архива СРС.)

У ово бурно време побунише се и бучевска села, па и Глог. У манастиру Свете тројице, код игумана Сава, сељаци су се искупили на договор око буне. Турци су за ове припреме дознали и одмах почели са хапшењем; ухапсили су игумана и једанаест сељака из Бучја и околних села, спровели их у седиште пашалука у Мостар и осудили их на дугогодишњи „сургун“ у Малу Азију. Међу осуђеним налазио се и Лазарев отац Милинко. „Али им добри Мостарци и Срби и Турци једне мрачне ноћи отворише на тамници врата и они се дочепају слободе, те једни одбегну у Црну Гору а други у Србију“.

Милинко Комарица побеже у Србију, настани се у Ваљеву и поче радити као мајстор зидар, код Тодора неимара, јер је тај занат и од раније знао. Како је био добар грађевинар радио је чувене грађевине тога доба у Ваљеву, као конак капетана Гудовића и мост на Љигу.

Лазарева мајка Спасенија остала је са четворо деце у Глогу. Тешко је било живети самој жени чији је муж избеглица у Србији. После убиства Турци су разорили кућу Комарица. Лазарева мајка Спасенија склонила се са децом у једну колибу која им је раније служила као остава преко зиме. Од родбине и фамилије скупљала је храну те тако прехрањивала децу. Многи нису ни могли да јој помогну, а многи нису ни смели јер је „свак чувао своју кожу и своју имовину“ па не би желео да га снађе беда што помаже жену избеглицу у Србију и кућу из које је убијен Турчин. Кад би из села донела хране гладној и прозеблој деци настала би општа радост у колиби. Једног таквог доласка мајке сећа се Лазар: „Напољу је вејала мећава како Бог хоће. На огњишту ватра угашена. Ми смо цвокотали од зиме. Мајка беше некуд отишла. Није је било два-три дана. Наша сестра Јелица покрила нас је једним старим губером, те смо се једно уз друго шћућурили. Још се не беше смркло, кад се сва снежава на прагу колибе показа наша сирота мајка. Она уђе у колибу, скиде с леђа своје упрте, стаде више нас, па готово кроз плач повика: „сужњеви моји“. Ми поскачемо и наклопимо се на њену торбу. Боже, шта којечега у њој није било?! Обарених кромпира, хладне пуре, качамака, овсенице, некакве манџе од црна елдина брашна, тврда као камен сира, суве овчије пастрме. Ми смо се просто отимали шта ће ко пре уграбити да поједе. Морали смо бити ђаволски гладни.“

Кад Милинко заради мало новца он дође до границе да пребаци жену и децу у Ваљево. Из Мокре Горе поручи Петронију Пијевцу из Трнавца и он дође. Плати му да пребаци жену и децу до границе. Петроније оде у Глог, потовари најнужније ствари у вреће и са Спасенијом и децом крену у Мокру Гору.

Растанак са Глогом тешко је погодио малог Лазара. Он пише: „Дирљив је био наш растанак. Сва чељад наше породице беху се искупила да нас испрате. Из Маоча беше дошла наша баба Тонка, материна мајка, наш ујо Тане, из Матаруга чича Ристан Шарац, из Глога кум Јанко Лисица. Испратио нас је до границе и наш добри чико Милош, који нас је најчешће у нашој колиби обилазио, крпио нам зими хаљине и доносио дрва кад би наша мајка некуд отишла. Све је то живо при самом поласку плакало. Мене беше узео на колена ујко Тане, па ме цуцко, а кад пођосмо он ме је у чело пољубио. Ја као да сад гледам сва она места и оне камене голаке куда сам пролазио: оне стрме и голе стене, оне козије стазе, оне речице и потоци стоје ми и сада пред очима“. Кад су дошли до Лима „… нисмо смели на Прибој на скелу већ на некакав брод на Лиму, који је био познат Петронију Пијевцу“. По преласку Лима ноћише у једној ливади где их нађоше Турци. Почеше дрешити и прегледати вреће, а Петроније се поче свађати. Замало да дође до битке. Један присутни муслиман упита чија су то деца и кад му рекоше да су Милинка Комарице, он ће рећи: „Е онда, јами, то, нека дјеца иду са срећом ђе су пошла.“ Тако захваљујући овом човечном муслиману они мирно стигоше у Мокру Гору. Ту је Лазар први пут видео оца.

У Мокрој Гори морали су остати десет дана у контумацу да се види да нису болесни од куге која је тада харала у Турској. Око царине се врзмао талов, чиновник који је био задужен да све који дођу из Турске кади неким травама као леком против куге. „Ја бих ударио у плач чим би се овај брадати чича појавио са кадионицом“, сећа се Лазар.

Породица Комарчић сместила се у Ваљево. Отац је зарађивао. Али то не потраја дуго. Од некакве заразне болести у једној години умреше Лазару и отац и мајка. Деца осташе сирочад без ичега и без икога свога. Старији брат оде на занат, а касније у добровољце код Книћанина, где је 1848. године учествовао у војвођанској револуцији. По завршеној револуцији отишао је у Румунију и тамо умро. Сестру Јелицу узе Савка Карамарковић, ташта пуковника Стојана Катића, а Лазара ваљевски црквењак Данило. Када је завршио основну школу, Данило Лазара даде на терзијски занат.

Лазар је добро савладао занат, тако да је био један од најбољих калфи. Ваљевски мајстори и калфе говорили су за Лазара: „да лије а не да шије“. Подстакнут од некаквог Среје Рудничанина, калфе код неког Немца трговца, Лазар поче учити немачки и временом га је савладао, тако да се са њим служио.

Из Ваљева се Лазар преселио у Београд где је радио занат код Живка Ђорђевића а у слободно време похађао гимназију. Уз то још је учио и француски, па се и њим служио у животу. Како је био уштедео осамдесет дуката ћесарских, реши се да напусти занат и да само похађа гимназију. Чак је узео и слугу кога је хранио у оближњој ашчиници. Али то није трајало дуго. Потрошио је сав новац и остао без средстава за живот и даље школовање. Тада је Лазар често гладовао. Једном за два дана не беше ништа окусио. Кад је отишао код свог ранијег мајстора Живка Ђорђевића, калфе га позваше да са њима руча. Он одби, рекавши да је сит, те да би то доказао узе тестију те се напи воде. Калфе су наваљивали и говорили му: „Два се ручка неће свадити“. Лазар је и даље одбијао. Када је овако гладан дошао кући тешко се кајао.

Притиснут немаштином, реши се да поново ради занат а у слободно време похађа гимназију. Терзија Таса Ћамил затражи од Лазара да му уради једно либаде. Како је добро урадио, таса га узе за сталног радника. Тако је код мајстор Тасе радио и посећивао гимназију. Пошто је био добар ђак, директор гимназије Малетић препоручи га Рајку Лешјанину, тадашњем министру правде, да му подучава децу. Са тим скромним средствима наставио је да само похађа гимназију. То потраја до бомбардовања Београда од Турака 1862. године. При бомбардовању Београда Лазар се, као и многи Београђани, наоружа и пође на барикаде. Од једног турског топа рањен је у руку; граната му је однела све прсте на десној руци, сем палца и малог прста које је успео да спасе лекар Краус, пореклом Словак. То Комарчића тешко погоди, јер се без десне руке више није могао бавити занатом. Почео је да пише левом руком, али је дугом вежбом успео да пише и десном.

Неколико година касније разболео се од тешког запаљења плућа па је почео да избацује крв. Много је ослабио и изгледао је као сенка. Лекари му по оздрављењу препоручише промену климе и одмор у каквом планинском месту, али Лазар за то није имао новца. Како је био завршио седам разреда гимназије, реши се и положи 1827. године учитељски испит да би могао ићи у унутрашњост, те да службу у унутрашњости користи као климатско лечење. Године 1867. по положеном испиту оде за учитеља у село Липе код Смедерева и ту се и ожени. Како је његова сестра Јелица 1871. године остала без мужа, позове Лазара да настави вођење кафане њеног умрлог мужа. Лазар напусти учитељску службу и оде да држи кафану у Црној Бари код Шапца. Ту је почео да се бави новинарством и књижевношћу. У Црној Бари је написао роман „Бездушници“.

Радећи у кафани Лазар је посматрао свет око себе, а свој рад назва „моји универзитети“. Посматрао је слободно без ичијих сметњи сва збивања у тадашњем селу и српском друштву тог доба.

„Сеоска механа, а особито ако је мало даље од државне власти, место је где се стичу сви конци народног живота, где се могу уочити и све тамне и све светле особине једног народа. Ту избијају, сами од себе, сви народни погледи на власт, на државу, на земаљску правду. У сеоску механу улећу људи онакви какви су, по срцу и по духу, дивљаштву и питомству. Сеоска је механа једна узвишица за посматрање оног што је здраво и онога што је болесно у животу једног народа“.

Иако инвалид у десну руку, Лазар Комарчић учествовао је у оба рата Србије и Турске 1876-1877. године као добровољац.

Лазар Комарчић као новинар

Лазар Комарчић почео се бавити новинарством око 1870. године. Још као механџија у Црној Бари почео је да сарађује у многим листовима који су тада излазили у Србији. Његова прва сарадња у новинама је у листу „Србија“ који је уређивао Љубомир Каљевић. Око листа „Србија“ била се окупила седамдесетих година сва напредна омладина Србије. Овај лист подржавао је и писао за „Уједињену омладину српску“ па се сматрао као њен орган. Јован Скерлић каже за лист „Србију“ да је „…тај политичко-економски лист био средиште целог омладинског покрета Србије. На њему су радили сви напредни елементи, безмало сва млада генерација Србије: Милан Кујунџић, Чедомир Мијатовић, Стојан Бошковић, Живојин Жујовић, Светозар Марковић, Ђура Јакшић, Милан Јовановић, Панта Срећковић, Алемпије Васиљевић, ту се огледају Владимир Карић, Сима Лозанић, Лазар Комарчић и други“. Под утицајем социјалистичких идеја, које је у Србији ширио Светозар Марковић, омладина Србије раскида са старим романтичарским идејама и прилази револуционарном решавању стања у Србији и борби балканских народа за ослобођење од турског феудалног ропства. Овим идејама прикључује се и Лазар Комарчић. Својим чланцима у „Србији“ и „Будућности“ он се бори против оних који у Србији „само знају да ударају намет на вилајет да самовласно арче народно благо и азијатски троше и дангубе“. У својим чланцима он се разрачунава са Србијом „преких судова, династичких интереса“, „жесточајших“ тајних фондова „височајших“ решења, уместо позитивних закона самовласних конфискација имања „процедура у четири ока“, и других безакоња и злоупотребе власти.

ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНОГ НОВИНАРСТВА
Лазар Комарчић трудио се да, као главни уредник, што више осавремени „Видела”. Посебно место у новинама издвајао је за кратке и језгровите вести, баш као што се данас ради у најчитанијим дневним листовима. Било му је важно да у редакцији увек има дописнике из земље и света. Читаоце је желео да упозна с догађајима из европских држава и с других континената, као и с приликама у Србији. Брижљиво је обележавао важне историјске и културне догађаје.
Велика новина за то време били су додаци посвећени разноврсним темама из науке, књижевности и уметности уопште. Комарчић је, рецимо, посебан додатак посветио Вуку Стефановићу Караџићу, Димитрију Туцовићу.
Иначе, био је председник новинарске организације у Србији од 1895. до 1897. године, доприневши оживљавању овог удружења.

У „Србији“ својим дописом „Са утока Дрине“ 1870. године Комарчић, одушевљен револуционарним покретом Италијана, који су одбацили силу и власт папе, „тим страшним средњевековним свецем пред чијим вратима су чепали средњевековни владари“ прилази револуционарном решењу уједињења Срба на националном опредељењу. Он тај пут и начин предлаже и за рају у Турској. Предлаже револуционарну борбу против „робовања дембелима и готованима“.

У листу „Будућност“, који уређује Урош Кнежевић, око кога се такође окупила напредна и либерална омладина Србије Комарчић у чланку од 7. марта 1873. године напада зеленаштво као национално зло које упропашћује и осиромашује сељака. У свом чланку описује цело јато гуликожа који се купе око зеленаша. Жиранти развлаче тражећи част, механџије траже банчење по кафанама а затим долазе зеленаши са високим каматама.

У чланку „О нашем стању и нашим потребама“, такође у „Будућности“, од 11. марта 1873. године Комарчић износи све злоупотребе, неправде, безакоње и економско пропадање земље. Предлаже да се унапреди пољопривреда, ослободи од зеленаша, да држава и општинска самоуправа преузме бригу и унапређење пољопривреде. Тражи реформу школства, па да она обухвати не само школу и народно просвећивање „и све друге чиниоце који бистре свест народну те да позна што боље и себе, и свој дом, своју земљу.“ Предлаже унапређење саобраћаја и промета, с тим да држава гради путеве, а не да преноси све на кулук и порез. Тражи школовање чиновника, а не „букварце и затуцане бирократе, који само гледају у параграфе“ него да чиновници „упућују и обавештавају народ а не да га гоне и зло тумаче сваки слободнији покрет у његовој средини“. Захтева учитеље и свештенике који неће само „да певају господи возвах и иже херувими, свете водицу и секу колач, но који ће да предњаче примером и просвећују народ, а нарочито у напредним пољским радовима“. Да би се створила огледна пољопривредна добра, предлаже да се манастирска имања претворе у „примерна добра“, а да се манастирима само од њих даје издржавање. Ради унапређења земље предлаже слободу збора, договора и штампе, па да се са меродавних места „прихвати свака реч, свака опомена што иде у прилог народном напретку, па макар она долазила од цилиндраша или гуњца.“ Напада владајуће кругове који су у себи усвојили право да су само они родољуби и да у име тог родољубља могу да раде по земљи шта хоће и како хоће.

Лазар Комарчић сарађивао је и у листу „Исток“. Године 1873. објавио је у „Истоку“ чланак „Само је производни рад користан рад“ и „Опет о сеоским дућанима“. У чланку „О сеоским дућанима“ говори о шпекулантима и зеленашима и предлаже задружне и општинске самоуправне дућане. У чланку „Само је производни рад користан рад“ напао је на нераднике и показао њихову штетност по друштво и државу.

Успех који је Комарчић показао у новинарству наводи га на идеју да покрене свој лист. У Крагујевцу 1875. године покренуо је свој лист „Збор“, у коме је наставио са истим политичким погледима које је износио у досадашњим листовима. Под утицајем социјалистичке мисли Светозара Марковића, Комарчић у духу тих идеја пише у свом листу. Лист није био дуга века. Излазио је кратко време и угасио се. Он је Комарчићу донео нове тешкоће. Однео му је сву уштеђевину зарађену у кафани у Црној Бари.

Наставио је да сарађује у листовима који су тада излазили. Био је уредник „Будућности“, „Новог завета“ и коректор Државне штампарије. Када је покренут лист „Видело“, Комарчић је почео да сарађује у њему и да пише мање чланке и белешке. Године 1882. постаје главни уредник „Видела“ и остаје до 1896. године.

Доласком за уредника „Видела“, листа владајуће партије и једног од највећих листова тадашње Србије, Комарчић престаје са чланцима социјалистичке и либерално-демократске садржине. Он мења и своје политичко убеђење. Дотадашњи напредни либерал, па по неким својим погледима и социјалиста, он постаје напредњак, владин човек и новинар. Пише све уводне чланке који се разрачунавају са социјалистима и радикалском демократијом после 1882. године.

Комарчић се нарочито разрачунава са радикалском демократијом доказујући да ће „народ доћи до сазнања како његово право и слобода не стоје скривени под астраханским шубарама Пашића и Ранка Тајсића“. Он сматра да они воде народ безумљу, отмици, уништењу сигурности, напретка и законитости. Назива их руљом и гомилом, а при том увек велича династију и краља Милана. Напад на радикале нарочито се појачао после Тимочке буне, кад су остали без икакве могућности да се преко штампе бране јер је већина била у затвору или избеглиштву. Употребу војске и убиства сељака по Тимочкој крајини велича као родољубиву дужност војске да брани земљу „од свих спољних и унутрашњих непријатеља“, па јој одаје признање јер се показала дорасла „своје дужности у савлађивању нереда“.

Кроз „Видело“ Комарчић је у појединим уводним чланцима изнео скоро све проблеме земље и пут за њихово решавање са становишта Напредњачке странке. Он пише о порезима, државним финансијама, шумама, саобраћају, грађевинарству, индустрији, занатству, криминалу и осталим проблемима тадашње Србије информисан од партије која је била на власти и располагала свим подацима. На вешт и убедљив начин бави се проблемима народног живота, нарочито сељака. Он пише о сеоским магацинима, пољским штетама, зеленаштву и другим проблемима који притежу село, па га због тога гуле судови и капетани.

Иако је у својим чланцима заступао тада владајућу партију и њену политику у Србији, Комарчић је умео и знао да се у појединим чланцима спусти на ниво ситног човека, калфе, занатлије, малог варошанина наших паланки и да изнесе њихове тешкоће и проблеме. Као да је тиме хтео да оправда оно што носи у себи и објасни зашто служи владајућој партији која је била омражена у народу.

Како се то десило да Комарчић опозиционар па чак и социјалистички оријентисани новинар постане владин новинар и владин партијски човек? Досељеник из Турске, који се тешко пробијао кроз живот, који је нашао уточиште и домовину у Србији, Комарчић, као и Стеван Сремац, није могао да схвати борбу народа Србије осамдесетих година деветнаестог века за демократију и политичке слободе. У његовом крају вршени су прогони Срба, његови рођаци били су у хајдуцима, његове сељаке упропашћавале су глобе турских власти и намети ага и бегова, живели су бедно и сиромашно. Он је желео ослобођење свога краја. То ослобођење могла му је једино донети Србија, па је зато желео моћну и јаку Србију. Ту моћну и јаку Србију није могао да замисли разједињену политичким борбама и неверством постојећој управи и краљу. Зато и жали за старим добрим временима када је неприкосновено владао кнез и капетан, додуше батином, али је тада Србија ишла на душманина. Сад се дигао сељак краткогаћа и градски беспосличар и бескућник и хоће у скупштину. А некад су тамо ишли само кнезови и први домаћини. Такви људи нису давали Комарчићу довољно гаранције да ће унапредити Србију и ослободити поробљену браћу.

Човек који је остао без средстава за живот, претрпео неуспех са својим листом, кога је независно и опозиционо оријентисао, нашао се у ситуацији да тражи место за животни опстанак. Кад га је „Видело“ прихватило, он му се својски одужио с верношћу, поготово кад је дошао за главног уредника. Комарчићу је то импоновало. Човек без факултетске спреме, мали сеоски и планачки дописник, наједанпут постаје уредник великог листа у Србији! Његове колеге биле су факултетски образоване, па су се чак школовале у иностранству, а стипендирала их је Србија. Свега тога Комарчић није имао, па му је поготову ово место импоновало.

Успеси Србије са Турском, територијално проширење и ослобођење јужне Србије 1877. године посебно су одушевили Комарчића. Као човек чији је родни крај био под Турском, видео је да се приближава време његовог скорог ослобођења. То ослобођење видео је у Србији краља Милана и његове владајуће партије напредњака. У жељи да се то што пре постигне, сматрао је да треба савесно и својски служити напретку Србије и то такве каква је. Том је допринела и чињеница да се велики број његових колега из младости, који су били носиоци напредних идеја, прихватио министарских и високих чиновничких места.

Поред тога што је кроз „Видело“ бранио многе назадне политичке погледе, он је израстао у једног доброг и солидног новинара тог доба. Он је на један добар новинарски и полемичарски начин, са доста убеђења, мајсторски наведеним чињеницама и стилом непосредним, приступачним и приповедачким, готово литерарним језиком бранио оно што се тешко могло бранити. Унапредио је лист и проширио га низом нових рубрика. Увео је савремено и брзо обавештавање читаоца о спољним збивањима у свету. Увео је подлиске за књижевну критику, уметност и науку. Кроз рубрику „Из науке“ отворио је мали народни универзитет, кроз који је на лак и приступачан начин објашњавао достигнућа науке до тада. Пропратио је са доста података велике годишњице. Издао је посебан додатак у листу посвећен стогодишњици рођења Вука Караџића и Димитрија Давидовића, као и петстогодишњицу косовске битке. У њима је дао доста података о овим великанима и Косовском боју. Проширио је дописничку службу из унутрашњости и у њој изнео доста података о местима и догађајима тог доба. Нашао је места у свом листу и за оне читаоце који нису политички опредељени за напредњаке, дајући чланке из литературе, уметности и друго.

Кад је абдицирао краљ Милан и напредњаци отишли у опозицију, Комарчић пише велики број чланака у којима износи неправилности власти, незаконитости, насиља и тешкоћа које притежу сељаке. Ови чланци очигледно су му лакше ишли од руке него кад је био у ситуацији да брадни власт. Та критика ишла му је лако поготово што је познавао све поре народног живота, његове тешкоће и потребе.

Лазар Комарчић је презирао сваку верску и националну нетрпељивост и искључивост. Посебно је желео слогу Срба и муслимана, па је настојао преко Министарства иностраних дела Србије да се „путем песме и свију литерарних облика“ ради на слози и културном подизању муслимана, те да се збратиме са Србима „као што и јесу по народности, језику и обичајима браћа, те да постану и они јаки, виђени и у образовном свету цењени“. У доба пуне верске мржње, верске искључивости и националне нетрпељивости Лазару Комарчићу припада част што је успео да схвати и проповеда братску слогу и верску трпељивост Срба и муслимана. Тој идеји је наменио своје дело „Мученици за слободу“.Као новинар обилује стилом, лепим језиком и комплетним изношењем проблема и података. Како је у то време главни уредник био и писац највећег броја чланака, то му се мора признати и одати похвала за један велики и напоран рад за време од четрнаест година, колико је био главни уредник. Чланци које је написао не би стали у читаву књигу. И тако велики број чланака никада није радио површно, лаички, незналачки, напречац и брзину. Напротив. Такав рад тражио је дуг и савестан напор. Велика упорност, стрпљивост и марљивост дали су такве резултате у његовим чланцима. Он није имао ни велико образовање ни новинарске школе. Новинарством се почео бавити аматерски, а израстао је у великог новинара у Србији у XIX веку, па је и на овом пољу допринео развоју културе и културног напретка Србије.

Када је „Видело“ престало са излажењем а нестало Напредњачке странке, Лазар Комарчић остао је без икаквих средстава за живот. Тада, да би могао живети, уређује „Нови завет“. Ускоро он се гаси, и Комарчић остаје без икаквих средстава за живот. Само мала и нередовна помоћ од државе била му је једини извор за живот. Његов синовац Танасије са малом учитељском платом, и сам оптерећен бројном породицом, својски га је помагао, па се чак и због тога задуживао. Тиме се одужио за сву бригу и пажњу коју му је указао Лазар док се школовао. „Беда је та дуго трајала, и давно није било књижевника који је толико дуго остао ван сваких нормалних услова за живот као Комарчић. Добар и несебичан, он је заслужио бољу судбину“, каже за Комарчића Павле Поповић.

Имао је и тешке породичне тешкоће и трагедије. Поред тога што је остао рано сироче, доживео је и смрт своје двоје деце. Син јединац Миливоје умро је од рана у Балканском рату.

Скрхан тешким животом и напорним радом, Лазар Комарчић Комарица умро је у Београду на свој рођендан 22. (9) јануара 1909. године. Живео је скромно и умро као сиромах. Као заслужном књижевнику, новинару и свом дугогодишњем грађанину општина Београд одлучила је на својој седници да Комарчића сахрани о свом трошку и подигне му гробницу и споменик. Иза Лазара Комарчића остало је једино богатство – његова књижевност.