Kada smo mali obično volimo da gledamo sve crtaće, imamo par omiljenih, ali u principu nam je svejedno. Samo da je veselo, šareno i smešno i da može da održi dječiju pažnju. Kad odrastemo to se drastično promjeni, ali ipak se rado sjećamo lijepih trenutaka.
Svi dobro pamtimo Porodicu Kamenkovi i njihove prve komšije i najbolje prijatelje Kremenkove koji su svoj život proveli u Kamengradu. Svi su pomislili da nikada neće izaći iz svog rodnog grada, ali desilo se čudo. Napustili su svoj kameni grad iz kamenog doba i preselili se u Rudo. Kamenko i Kremenko su počeli nove i skroz drugačije živote, više nisu radili na gradilištu, postali su profesori u školi. Malo neobičan prelaz, iz kamenog doba u civiliziju i rad sa djecom, ali takva im je sudbina bila.
Sve je to bilo dobro, dok im slava nije udarila u glavu. Malo im je bilo da budu samo profesori u školi, težili su ka funkcijama i foteljama. A postoji velika razlika izmedju kamenog doba i današnjice, morali su da potpišu stranačku knjižicu da bi bili kandidati za visoke pozicije, možda su potpisali i na kamenim pločama, još se nije saznala prava istina. Imali su iste ciljeve, samo ih je zanimala fotelja direktora škole. Bili su odlučni u tome, a stranka im je čvrsto čuvala ledja, tako da su i uspeli. Ali pošto nisu mogla da budu dva direktora u isto vreme, oni su se mjenjali svakih četiri ili osam godina, tako da su i Kamenko i Kremenko bili zadovoljni. Naš narod kaže „Sjaši Kurta da uzjaše Murta“, tako su najbolji prijatelji iz Kamengrada i radili. Jahali.
Radili su godinama. I sve se činilo idealno, Kamenku se smeškala penzija, a Kremenko je bio spreman da preuzme funkciju direktora i tako i on dočeka penziju. Ali nazalost nisu se snašli do kraja, napravili su par velikih propusta. Misleći da su i dalje u kamenom dobu, smatrajući da mogu da rade šta im je volja, gadno su pogrešili. Kamenko je jednog učenika svoje škole poslao na ulicu, bez ikakvog obrazloženja. Izbacivši ga iz škole. A gde je Kameno tu je i Kremenko, kao i uvek. Zajedno su donijeli odluku da dječaka izbace iz škole, tu im je podršku davao i onaj što im je podjelio stranačke knjižice ili kamene ploče na početku njihove karijere. Da bi stvar bila još i gora, sve je bilo mimo zakona, ali to se i očekivalo da zaborave na zakon, ipak su oni izbjegli iz Kamengrada, tu je vladao zakon jačeg, a ne pametnijeg.
Dva dobra prijatelja našli su se u čudu kada je javnost nagrnula na njih, nikad do pre se nisu susreli sa kamerama i mikrofonima, ništa im nije bilo jasno, nisu mogli da vjeruju da to sve nije od kamena. Pa su lupali svašta, mlatili pred novinarima, misleći da to niko neće ni čuti, nisu ni slutili da će sami sebe ukopati. Čak su uvukli i svoje kolege profesore u ovaj nehuman gest loše volje, ne sluteći da i njima mogu napraviti problem. Valjda su ponijeli malo one dobrote iz Kamengrada, pa će priznati javnosti da pojedini profesori nisu krivi za njihov ispad.
A kada je doslo do optužnice protiv Kamenka i Kremenka i drugih, malo su se uozbiljili. Pojavilo se dosta dokaza protiv njih, javnost je upoznata sa svim dokumentima i malverzacijama koje su vršili. Do tada samouvjereni Kamenko je pokleknuo, nije više želio da se brani sam, shvatio je da je u velikom problemu i pozvao advokata da ga zastupa na sudu. Tada je prvi put shvatio da više nije u kamenom dobu. Sad je pitanje da li će Kamenko svoju penziju provesti u Semberiji gde je gradio kamenu kuću ili će se vratiti u Kamengrad, a ima i treća opcija da kamen zamjeni metalnim rešetkama, ćuzom. Mada mnogi mu predlažu da okači kamen oko vrata, da ga podsjeća na lijepi period života iz Kamengrada.
Šta će biti sa Kamenkom i Kremenkom to niko ne zna sa sigurnošću, ma da nije više ni bitno. Bitno je da se učenik koga su izbacili iz škole i kome su uništili par najljepsih godina života vrati u svoje školske klupe i nastavi školovanje.
Nenad Bradonjić
Ostavite vaš komentar