Jeftina kafa u Priboju

KROZ LIMSKU DOLINU

„Često se čuje da Sandžak nema puteva i da je zaboravljen. Međutim, sada nije tako. Mnogi putevi su već izgrađeni i skoro sva sandžačka mesta međusobno su povezana. Sandžak ima i svoju železničku prugu, i to punih pet kilometara. Od granice Bosne, od Uvca, pa do Priboja na Limu, male varošice koja je postala kapija Sandžaka, izrađena je železnička pruga, koja, preko Međeđe, vezuje Sandžak sa Sarajevom i Beogradom.

Ova železnička pruga omogućila je, da se sandžački trgovci, preko Priboja na Limu, snabdevaju robom iz Beograda, Skoplja ili Sarajeva, i da se stanovništvo Sandžaka lakše može prevesti u druge pokrajine, a da karavani konja, koji su do skora bili jedino prevozno sredstvo u ovim krajevima nestanu. Zato i nije nikakvo čudo što su Sandžaklije toliko zadovoljne sa ovih pet kilometara železničke pruge i što mirno čekaju da im se pruga dalje produži.

Varošica u kojoj nestaju veletrgovci

Mala varošica Priboj, koja ima jedva nekoliko stotina kuća i nešto više od hiljadu stanovnika, vrlo je simpatična i čista. Pruža se pokraj same obale Lima, a opkoljena je visokim brdima i planinama obraslim šumama. Za ovo malo mestance zna se još iz 16. veka. Tada ga pominje Benedikt Kurtešić kao malo trgovište Pribon. Kasnije ga pominje Hadži Kalfa kao Petruj, a Evlija Čelebija, poznati turski putopisac, kao malu palanku koja nema čaršije. Ipak, svi se putopisci slažu u tome da je ova palančica vrlo važno trgovačko mesto i svratilište, jer je tuda prolazno glavni drum, bosansko-makedonski put, koji je vodio za Skadarpašinu Palanku, za Novu Varoš.

Slično obeležje mogli bismo dati i danas Priboju. To je mala, ali čista i simpatična palanka, kroz koju prolazi vrlo važan put, koji vezuje Sandžak i Bosnu i Sandžak sa Zapadnom Srbijom, a koja pored toga, ima i železničku vezu.

U Priboju je pre uspostavljanja železničke veze, a i pre izrade puteva kroz Sandžak bilo mnogo bolje.

Tada smo imali nekoliko veletrgovaca i izvoznika, koji su snabdevali sve sandžačke trgovce robom. Onda je voz dolazio do Uvca, do granice Bosne. Od Uvca su veletrgovci iz Priboja robu dovozili u Priboj i imali velike snabdevene magacine. Trgovci iz Berana, Bijelog polja, Brodareva, katkada Sjenice i Plevalja, kupovali su robu kod ovih veletrgovaca i prenosili je preko besputnih predela na konjima. Otuda su karavani konja u Sandžaku doskora mogli biti viđeni… Za pribojske trgovce tada je bilo mnogo bolje, tvrdi mi jedan Pribojac.

Sada za pola dinara po kilogramu beranski trgovci mogu prevesti robu sa železničke stanice u Priboju do Berana, tvrdi špediter g. Hadžihamzić. I to im je donekle jevtinije, nego kada su karavani konja prevozili robu. Onda su trgovci robu čekali danima, a sada je imaju za nekoliko časova u svojim radnjama i već odmah je mogu prodavati.

U Priboju se putnici ne zadržavaju. Produžuju dalje za Sandžak ili iz Priboja vozom za Sarajevo ili Beograd. Samo ćete se malo začuditi kada pođete sa pribojske železničke stanice. Redovno ćete čuti smejurinu dece i šoferskih pomoćnika, koji se smeju „ćoravoj” lokomotivi koja gura kompoziciju vagona sve do Uvca ili Međeđe. U Priboju nema skretnice za lokomotivu. Ima je jedino na Uvcu i zato je lokomotiva smešna pozadi kompozicije i gura kompoziciju pred sobom.

Putnici koji odlaze za Pribojsku Banju i zadrže se nekoliko čadosva u Priboju mogu da vide mirne i ćutljive kafedžije kako sedee ispred svojih kafanica, prodavci „bezalkoholnih” pića i srču kafu iz fildžana. U kafanicama jedva poneki gost. I oni ćute. Jedino progovore po koju, kada ih zaspe prašina podignuta automobilskom jurnjavom. Onda na račun šofera padaju i dosta masne psovke.

Ovih malih „bezalkoholnih” kafanica u Priboju ima prilično. Moglo bi se reći kafanicu ima skoro svaka kuća u čaršiji. Ali svaka od ovih kafanica ima svoje stalne goste, jer putnici su retki. I u tim kafanicama i dandanas stalni gosti piju kafu za pola dinara. Istina gorku, „alaturk-kafu”, sa parčetom šećera. Kada uzmete u obzir da se danas kafa prodaje u radnjama po 70-100 dinara po kilogramu, onda je pravo čudo kako kafedžije „bezalkoholnih pića” mogu u Priboju da prodaju kafu po pola dinara.

Trgovina je u Priboju zamrzla. Trgovci se snabdevaju robom u koliko se ta roba traži za lokalnu upotrebu i koliko ima izgleda da će se prodati. G. Mihailo Borisavljević, vrlo ugledni pribojski trgovac, izjavio mi je:

Na Veliko se ne snabdevamo više. Priboj ne igra onu ulogu koju je ranije imao. Sada imamo onoliko robe koliko je potrebno za lokalnu potrošnju i to samo najpotrebniju robu. Sada nas je manje trgovaca. Konkurencija je mala , ali zarada još manja.

Građani koji plaćaju opštini prireza 0.30%

Pribojska opština je vrlo siromašna, ako je posmatrate po onome što je učinila za Pribojce. Njena je zgrada vrlo mizerna, a građani još nemaju električnog osvetljenja i ako se to osvetljenje može nabaviti i stvoriti za male pare. Vodopada u okolini prilično. Tu je i reka Lim. A pored toga Opština ima oko 300 hektara zdrave četinarske šume. Samo da se mali deo te šume ekploatiše, stvorila bi se električna centrala.

Pretsednik Opštine u Priboju g. Dobroslav Stevović, ugledni trgovac, radi sa puno volje da poboljša stanje u Opštini. On badava služi, svoje građane, jer nema plate. Nije hteo da prima platu. Prilično je imućan, a onih 200 dinara mesečno koje prima za reprezentaciju daje na kafe čašćavajući posetioce Opštine.

Ne treba mi plata, dragi moj prijatelju, rekao je g. Stevović. Imam ja dosta. Ali mi je nemoguće da mnoge stvari povoljno svršim za dobro građanstva. Razne okolnosti to ne dozvoljavaju. A, što se tiče građana, oni su zaštićeni od Opštine. Plaćaju svega 0.30% dinara od državnog prireza. Ako jedan državi plaća 1000 dinara, on Opštini plati prirez 30 dinara. To je u svakom slučaju neznatna suma.

U Priboju će se uskoro podići veliki silos. Optšina je već dala besplatno zemljište za silos. Silos će koštati tri miliona dinara, a imaće malu električnu centralu, koja će snabdevati i Priboj. Silos će imati i hladnjaču za voće. U ovoj hladnjači moći će da se stavi oko 20 vagona raznog voća.

Priboj ima vrlo zaslužne ljude. Stari Aleksa Borisavljević, dobrovoljac iz 1875. godine, dao je nekada srpskoj vojsci, sa svojom braćom iz Nove Varoši, oko 12 hiljada dukata u zlatu. G. Borisavljević je vrlo poštovan i cenjen u ovim krajevima. Od živih učesnika u ratovima iz 1875. godine pored g. Alekse Borisavljevića, ima još svega trojica i to: g. Milan Karadžić, pribojski trgovac, Vujo Novaković, koji sada živi u Rači i Milisav Babić, zemljoradnik iz Pribojske Banje. Poslednji od ove trojice, Milisav Babić, bio je dva puta regrut. Prvi put kada je učestvovao dragovoljno u ratovima 1875. godine kada je imao 16 godina i drugi put je pozvat kao „regrut” 1914. godine. Tada je imao 55 godina i svo vreme je izdržao u borbama i nikako nije hteo da traži jedinicu, u kojoj su služili i njegovi drugovi.

Vredni Pribojci podigli su izvanredno lepu crkvu. To je spomen-kosturnica i crkva istovremeno. Crkva je posvećena knezu Lazaru, mučeniku, a podignuta je u slavu i spomen Kralju Petru Velikom Oslobodiocu. U crkvi su smeštene kosti sprskih vojnika, koji su slavno izginuli 7, 8 i 9 avgusta 1914. godine na Crnom Vrhu i Radovića Brdu, nedaleko od Priboja, u okršaju sa austrougarskom vojskom. Tada su srpske trupe iz Šumadije i dobrovoljački odredi iz Sandžaka i Crne Gore odnele sjajnu pobedu nad neprijateljskom vojskom. Kosti izginulih boraca pokupljene su i smeštene u kosturnici, koja se nalazi u oltaru.

Crkva je koštala nešto manje od milion dinara.

Interesantno je napomenuti da su i pribojski muslimani davali dobrovoljne priloge za podizanje ove crkve, pa će i oni na svečanosti uzeti vidnog učešća prilikom osvećenja crkve, koje će se obaviti 15. septembra ove godine. Za osvećenje crkve čine se sve pripreme. Svečanost će biti većeg obima. Osvećenje crkve će obaviti Nj. Sv. Patrijarh g. dr. Gavrlo sa dabrobosanskim mitropolitom g. Petrom i ostalim vladikama i sveštenicima.