PUT OD BOLNICE DO GRADA…Put od bolnice do žičanog, visećeg mosta,što kao trambolina i znamenje avanture,vodi do pasaža ukopanog duboko ispod železničke…Pasaža koji nikad nije izgledao kao oni velegradski i imao bar pet minuta slave,ovenčane načičkanim,elegantnim radnjama,kul kafeterijama i rustikalnim restoranima koji su od tutnjave vozova stvorili egzotične tajanstvene niše kao u „Orijent ekspresu“…
Uvek je bio samo tunel,ćoškast od betona koji je ambiciozno naslućivao neke staklene izloge; pedeset koraka dečijeg straha od praska železničkih sirena i ispraznog kovanja vozova po šinama;igra dubokih senki prekratkih da se u njima sakrije i obavi nevešt prvi poljubac,prispela,neizdrživa nužda ili duboka tajna prezuvanja seljaka koji su želeli da u grad stupe svojim čistim novim cipelama,ostavivši svo blato njiva tu na ivici bedema reke.
Danijela Zec Krunić
Put od bolnice,koja se kao i svugde izmakla negde daleko od grada u šumarak, da se tu na miru presuđuje i bolje prikriju one „loše presude“ a da one dobre budu zapamćene za sva vremena,ispresecao se kroz moja sećanja u nekim jutarnjim časovima.Proleće na pomolu…A kroz grane čiji nabrekli čvorići tek obećavaju,probijaji se zraci kao šiljati prsti što nabadaju zvuke reke,koja je uvek u nekom posebnom zanosu i pri neobičnom elanu,a naručito na ovom mestu i u ovo doba.Ja sam imala sreću da veoma često osetim radost koju može da pričini vraćanje ovim putem a naručito kada se prisetim da sam već pre nekoliko časova ,dok još nije bilo ni sunčevih zraka ni huke reke i vozova i sve je zamrlo od nemog isčekivanja,odlazila u bolnicu,puna nevine dečije strepnje i straha.Znala sam da je tamo neka presuda i presecanje,neko odlivanje onog crvernog života iz tebe,za koji svi tvrde da se bez njega ne može na ovom svetu i zbog koga plačeš i jecaš na svaku poderotinu na svojim kolenima i laktovima,ne zato što te poderotine bole već što se bojiš da će ti se taj crveni život odliti u nepovrat.A onda se vraćaš ovim putem,uzvodno od reke,kao sa medaljom,pobednički poskakujući,uživajući u radosti i sreći što jedeš restovanu džigericu u restorančiću odmah pre visećeg i pasaža,zaboravivši da je uopšte ne voliš.Klimneš glavom i znaš da ćeš pojesti nešto najbolje na svetu u čije su te kvalitete svi neuspešno uveravali,obećavajući kule i gradove samo za jedan sažvakan zalogaj.A posle trambolina , avantura na žičanom mostu i prolazak kroz „trbuh Orijent ekspresa“,koji je ,verovatno, da je znao veštinu trbuhozborstva već ispričao mnogo ovih radosnih povrataka putem od bolnice do grada.Često sam se vraćala ovim putem,srećom,mada mi je tada izgledalo da je najveća nesreća tako često vaditi krv i godinama nemati dovoljno dobre rezultate da operišeš krajnike.
Čula sam priču da neki indijanci umeju da prizovu kišu a neki ljudi da zadrže vozove,pa ih čekaš a oni kasne.Neki vozovi nikad i ne dođu.Tako to dobro neki ljudi rade.Valjda to i deca umeju.
Danijela Zec Krunić
Ostavite vaš komentar