AUTOR: GORAN REKOVIĆ
Pohitah ka Limu, nakon godinu dana odsustva iz Priboja, da vidim nemirne talase mog detinjstva, ali svest o poražavajućoj činjenici da niko i ništa nije uspelo da spreči početak izgradnje Mini hidroelektrane „Rekovići I“ u mom Priboju, na mom Limu, preseče svu radost i poželeh da zaurlam iz sveg glasa od nemoći, besa, razočarenja. Zanemeo, zagledah se u veliki kamen u sredini Lima, za koji su nam kao deci pričali legendu da ga je tu bacio Marko Kraljević, sa Bića, gađajući turske karavane i zloglasnog Musu Kesedžiju, i u navirućim sećanjima i žuboru vode utonuh u san
Istog trena u snu pred mene banu Marko Kraljević, sav onako ogroman, razbarušen, sa topuzom, kao u pričama, i zaurla: „Jeli bre! Jesi li ti taj Reković što oće ovu reku da pregrađuje i dušu da joj uzme“ – „Nisam ja brate Marko“, zamucah, „to zbog lokaliteta koji se tako zove dali ime hidroelektrani, nisam ja majke mi… nemam veze sa tim, ja sam protiv toga“ . Odmahuje Marko s nevericom i grmi: „Pa ako je tako šta sediš tu i cmizdriš, ajmo s topuzom da to razjurimo i zaustavimo.“ „More Marko, ne može tako, sada je drugo vreme, demokratija, višepartijski sistem, uređena država, ima procedura,“ upozoravam ja. „Pa dobro, ajde onda da krenemo od najumnijih, viđenih ljudi“, pomirljivo će Marko, „ko su vam najnačitaniji, hećimi, prosvetitelji, graditelji, stručnjaci…“ „Aaa, doktori i prosveta misliš, moj Marko, nema fajde, bio sam kod njih, pitao ih da mi daju podatke o višegodišnjem rapidnom povećanju obolele dece od respiratornih bolesti u ovoj maglovitoj kotlini, kanceru, da se oglase o mogućem uticaju na zdravlje ljudi, ali kažu ne smeju da pričaju o tome, zabranjeno, neće da se petljaju, kažu to je politička odluka, pusti nas. Prosvetari, jedni kažu, ma ni mi nemamo fond časova, nema dece, bela kuga, a kamo li da ti se bavimo branama, drugi pobegli u politiku i obezbedila se, treći traže pare da se uključe i tako. A ti neimari na koje misliš, moj Marko, danas se zovu arhitekte, prostorni planeri, komunalci, ekolozi, agronomi itd, ali svi oni rade u javnim službama ili fondovima, i kada sam ih pitao, da se oglase o kanalizaciji i otpadnim vodama i divljim deponijama koje će ova akumulacije pretvoriti u baruštine pune fekalija, otrovnog otpada koji se biorazgrađuje i po sto godina, o uticaju MHE na četiri aktivan klizišta, na tektonske Banjske ploče, o povećanju vlažnosti, o njenom uticaju na ljude, na voćke, o algama i metanu i o svemu.. svi junaci nikom ponikoše i zamoliše me da im se ne približavam da ih ko od zvaničnika ne bi video sa mnom i pomislio kako daju podatke o kojima se ćuti“.
Zagrme Marko: „Auuu zuluma, auuu zulumćara, a od raje oće pare da uzmu, a za raju i svoju decu da nešto preduzmu neće, auu bruka..Aaaa, to ne vredi, pa ko su vam onda knezovi, harambaše, trgovci, kiridžije, zemljoposednici, oni su odvajkada nesloži, pa da pritisnemo neke za ovu našu stvar, a?“ „Tek tu nema ništa, brate Marko, danas nema harambaša i hajdučije, danas ti se oni zovu političari ili ti biznismeni u partijama, direktori javnih preduzeća, latifundisti, tajkuni, monopolisti..i u pravu si da su nesložni uvek, ali po ovom pitanju nećeš verovati svi do jednog su se složili i ćute i mute..“ „Auu zuluma“ besni Marko, „ma da to dahije iz Beograda nisu poslali dukate te se Srbi složili, da mi to pritegnemo, da ko propjeva šta je na stvari“? Zavapih ja: „Ne Marko, ko brata te molim, danas je vladavina pravne države, imaju tužilaštva, sudstvo, policija, inspekcije, komisije.“ „Pa ajmo kod njih“, veli Marko. „Eee, ali oni su ti samo za građanje za raju, oni ti se godinama ne bave ovim glavešinam, ne smeju“, odgovaram ga ja, a on urla. „Pa kome da se pošten čovek obrati“?.
Vrtim glavom. „Jedino sudu u Strazburu kao ovi rezervisti što su dobili, mislim.. ali ti nisi potpisnik SPP-a, a i ne ispunjavaš uslove, tako da te ne bi ni tamo primili“. Drhti Marko od besa i viče: „Ajmo onda dizati raju i orati drumove i sve obustaviti ovo, bre, dosta kabadahija.“ Teška srca mu objašnjavam. „More Marko ne ori drumova, raja ti je u ovoj priči najgora, podeljeni po partijama, nacijama, verama, prevarena ne veruje nikome i ni u šta, zatupela, osiromašena, opljačkana, samo ćuti, zabija glavu u pesak, što glava niže a dupe više, to bolje vele i od svega se sklanjaju…“ Trese se Marko. „Sirotinja raja koja globa trpljeti ne može, koja se svuda u svetu i u istoriji našoj prva diže na kuku i motiku, ćuti veliš? Ooo majko Jevrosimo, u šta ste se vi pretvorili, niđe čojstva, junaštva, pameti, duha, ništa“, urla Marko. „Ma odoh ja nazad sa Turcima mi je bilo lakše, sram vas bilo, mi smo vam sačuvali pod Turcima i ostavili u nasleđe reku, manastire, kotlinu, kulturu, a vi sve uništili u vašoj demokratiji i civilizaciji, piiih zulumćari.. Odoh ja nazad…“ !
Kukurikanje pevca penzionera, prenu me iz sna, i na trenutak mi se učini kako zalazeće sunce lomeći zrake, oslika u crveno vodu Lima, skočih bunovan, pogledah u pevca i one pliske i krkuše u plićaku i zabrundah. „Tužni skupe! Okupili smo se ovde da izdamo dvadesetogodišnji pomen pribojskom javnom mnjenju, postradalom od ćutologije, laži, mimikrije, zlobe, nerada i nesloge! Priđite grobu, uzmite bobu, samo to je ostalo… Praštajte! A sad odoh i ja, da ne bih propao u zemlju od stida u šta smo se pretvorili! „
Autor je novinar i predsednik UO udruženja građana Centar za razvoj Priboj
Izvor „Danas“
Ostavite vaš komentar