Umesto lepote prirodnog okruženja, posetioce Priboja na samom ulazu u grad bez daha ostavljala pribojska deponija koja se nalazi u neposrednoj blizini Potpećkog jezera. Naša sugrađanka, tehnolog dr Marija Mojićević je deo međunarodnog projekta BIOICEP (The Bio Innovation of a Circular Economy for Plastics).
Diplomirala je na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Prve korake svog istraživanja započela je na Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo u Beogradu, gde je provela pet godina naučno-istraživačkog rada. Nakon toga svoje usavršavanje nastavlja u Irskoj. Marija je svoj istraživački rad posvetila rešavanju problema otpada. Zajedno sa svojim timom na Institutu za materijale, Tehnološki Univerzitet Šenon (Technological University of the Shannon), uspela je da pronađe mikroorganizme koji mogu da doprinesu smanjenju otpada i proizvodnji biorazgradivih materijala. Mikroorganizmi koji su služili kao uzorak, potiču upravo sa pribojske deponije.
- Trenutno radiš na nekoliko projekata čija se istraživanja odnose na probleme plastičnog otpada. U jednom od tih istraživanja otpad sa pribojske deponije ima važnu ulogu. Kakvu? Na tragu kakvog potencijalnog otkrića se nalazite?
Ono što je veoma bitno istaći na samom početku je da je plastika fenomenalan materijal i da bi njeno potpuno izbacivanje iz upotrebe, (što će se eventualno desiti jer se pravi od neobnovljivih resursa) bilo toliko neekonomičan potez, da se naučnici više ni ne bave traženjem brzog rešenja već se okreću ka održivoj, cirkularnoj ekonomiji. Cirkularna ekonomija predstavlja regenerativni ekonomski sistem u okviru kojeg se proizvodni resursi, otpad i energetski odliv umanjuju usporavanjem, zaokruživanjem i produžavanjem energetskih i materijalnih ciklusa u proizvodnji. Jedan od projekata koji se bavi pronalaženjem cirkularnih rešenja za plastični otpad je kao osnovnu ideju imao da se mikroorganizmi koji su sposobni da razgrađuju plastiku mogu pronaći upravo na lokalitetima koji su dugo opterećeni plastičnim otpadom (BioICEP, https://www.bioicep.eu/). Kao deo jedne doktorske disertacije u mojoj grupi, pribojska deponija je poslužila kao mesto za uzorkovanje. Mirkoorganizmi koji su izolovani iz tog uzorka su se pokazali kao veoma dobri razgrađivači plastike i njihovih gradivnih jedinica.
- Šta je krajnji cilj istraživanja? I kako bi njegova primena mogla da doprinese smanjenju mešovitog plastičnog otpada?
Kada su ovakva istraživanja u pitanju, teško je definisati krajnji cilj a da to nije: svet bez otpada. Mi se zadovoljavamo manjim ciljevima, manjim dostignućima i ne prođe dan od dobrog rezultata, a mi smo već nastavili dalje i zadali sebi nove ciljeve. Na primer:
- Našli smo proces koji može PET flašu da reciklira u krug tako da se dobije flaša istog kvaliteta, hajde sad da probamo da pronađemo nešto slično i za ove plastike koje su malo “veći igrači”.
- Našli smo bakterije koje će da pojedu plastiku u određenoj meri ako je ta plastika tretirana na nekakav način, hajde sad da proverimo da li je moguće da taj način bude “zelen” i isplativ.
- Našli smo način da privolimo bakterije da jedu plastiku, a da nam proizvode veoma značajna jedinjenja (enzime, antibiotike, pigmente, bioplastiku), kako ćemo sad to da podignemo na veći nivo i da implementiramo u postojeće krugove na tržištu?
- Dobili smo biopolimer od plastičnog otpada, hajde sada da vidimo kako da mu podesimo mehaničke i termičke karakteristike da može da bude prava kompeticija plastičnim materijalima.
Svaki odgovor povlači sa sobom mnoštvo pitanja, otvara neke nove opcije i izazove, ali to je, makar za mene, lepota ovog posla. Konkretno, jedno istraživanje/projekat ne može da napravi ama baš nikakvu promenu na globalnom nivou. Ni sva istraživanja na ovom svetu ne mogu praktično rešiti problem mešovitog otpada. Ne postoji magični sprej za prskanje smeća u našem jezeru koji će učiniti da smeće nestane. Promena kreće od nas samih. Ja potpuno razumem da je ljudima lakše da računaju na neke tamo naučnike da im reše probleme, ali konkretno ovaj problem ne može da se reši bez svih nas. Moja najveća pobeda je kada u pojedincu vidim promenu u ponašanju, obzir prema prirodi i obzir prema budućim generacijama, na kraju krajeva. Posledice plastične pandemije će se tek osetiti, i zaista se nadam da ćemo se malo osvestiti i pokušati da ih maksimalno ublažimo, zbog naše dece.
"Pribojke bakterije" ispituju u Portugalu
- Kakvu važnost ima ovo otkriće u krugovima cirkularne ekonomije?
Ove “pribojske bakterije” su se pokazale kao veoma interesantno oružje za cirkularnu ekonomiju za plastiku, jer koristeći gradivnu jedinicu PETa kao izvor energije mogu da proizvedu biopolimere za koje se smatra da će u budućnosti zameniti konvencionalnu plastiku. Ovi biopolimeri koji se zovu polihidroksialkanoati bakterijama služe kao rezervni izvor energije. Kada se nađu u nepovoljnim uslovima, i kada se osete ugroženo, pojedine bakterije počnu da pribegavaju “stvaranju zaliha” u formi ovih biopolimera (s tačke gledišta čoveka: nešto poput masovnog kupovanja toalet papira za vreme kovida ili ekstremno snižene piletine u Lidlu). Dakle, to su bakterije koje su ležeći na otpadu bile prinuđene da razviju mehanizme da prežive i da se hrane onim što im je dostupno. A za ove naše, Pribojke bakterije se ispostavilo da su toliko dobre da bivaju korisćene i za drugi naučni projekat koji se bavi upravo produkcijom biopolimera iz plastičnog otpada (EcoPlastiC, https://ecoplasticproject.eu/). Trenutno se ispituju u jednoj laboratoriji u Portugalu i ja im zaista želim svetlu budućnost u ovom novom cirkularnom svetu koji nas sve očekuje hteli mi to ili ne.
- Kakve su sociološke sprege između istraživanja koje vršite i svakodnevnog čovekovog života?
Svi naši projekti u sebi imaju i sociološku notu, značajni fondovi se odvajaju za podizanje svesti kod ljudi, sa akcentom na mlade. Angažuju se kompanije/agencije koje su veoma iskusne u istraživanjima javnog mnjenja i osmišljavaju se različite akcije i radionice. Baš od ove godine je startovao moj prvi mali samostalni projekat pod nazivom “ToyStories” koji se bavi podizanjem svesti o problemu plastike i potencijalnim rešenjima kod dece. Ovaj projekat će se realizovati u Irskoj i u Srbiji u vidu interaktivnih radionica i upitnika, gde će se na kraju povući paralela između dve ekonomski značajno različite zemlje i proceniti koliko smo bili uspešni u upućivanju dece u svet bez plastike.
- U kojoj meri i kako lokalne samouprave i građani mogu da pomognu u rešavanju problema velike količine mešanog plastičnog otpada?
Kako je rekao naš astronom Branko Simonović, “Čovečanstvo se ponaša kao domaćin koji stoji u dvorištu i zapanjeno konstatuje: gori kuća!” Zajednička globalna odgovornost za budućnost planete Zemlje proizlazi iz fundamentalnog principa moralne pravde koji priznaje jednakost svih ljudi u pravu na najšire osnovne slobode, uz poštovanje prava drugih i budućih generacija kao i prava drugih živih bića na opstanak. Kad god pričam o svom poslu pomislim kako se ovaj problem ne može rešiti sve dok posledice ne postanu ekstremne ili sve dok ne stasaju neke nove generacije kojima je ekološka dobrobit usađena u ranom detinjstvu. Akcije lokalne samouprave bi imale mnogo više smisla da postoje legislative na državnom nivou. Ali eto, može da se potencira na ukidanju jednokratne plastike, na reciklaži, na kompostiranju. Svi možemo da pijemo cedevitu u kafiću iz jedne slamčice, ne trebaju nam dve (ne treba ni ta jedna, ali hajde, da ne idem daleko). I ono što je najvažnije, iako je kliše: učiti decu i kod kuće i u školama da imamo samo jednu planetu i da nju ne možemo da promenimo tek tako (za sada).
Sve u svemu, plastični otpad je problem bogatih ljudi, zemalja koji su zaista ekonomski tigrovi. Kako ja da održim predavanje o štetnosti plastike čoveku koji nije siguran kako će da plati račun za struju sledećeg meseca? Iskreno nisam sigurna koliko bi donošenje zakona koji obavezuju pojedince da se bave svojim otpadom bilo efektno. Lično sam više za opciju da se do tih promena u ponašanju dodje empirijski, da ljudi sami shvate zašto je to neophodno i da svojoj deci u okviru osnovnog kućnog vaspitanja ubace i tu klauzulu: ne bacamo smeće po ulici zaboga deco.
- Da li ti recikliraš? (Ako recikliraš, kako, na koji način? A u slučaju da ne recikliraš otpad – zašto ne recikliraš?
Kad sam odlazila iz Srbije, recikliranje je bilo jedna velika varka: bacis plastični otpad u odvojen kontejner a onda jedan kamion sve pokupi i pomeša. I na pitanje zašto je Marija odvajala i prala plastiku iliti zašto bi to bilo ko drugi radio, evo ne znam da odgovorim. Nadam se da se to u međuvremenu promenilo. Sada živim u zemlji u kojoj imam priliku da recikliram, ne mogu da kažem da je uvek iskoristim, ali trudim se da odvajam plastični otpad i karton od ostatka smeća. Planiram da nabavim komposter za otpad od hrane. Generalno ne osuđujem ljude koji ne recikliraju, svi imamo svoje principe i živimo prema njima ili prosto nemamo vremena/energije da se time pozabavimo. Strašniji su mi slučajevi gde se plastika sasvim nepotrebno tlači zarad nekog minimalnog, trenutnog užitka (dve slamčice u cedeviti, plastični tanjiri i escajg jer zašto bismo prali sudove posle korsćenja), u mojoj glavi se to jednači sa bahatošću i razmaženošću koja za posledicu ima veoma ozbiljan ishod koji još uvek ne možemo ni da sagledamo u potpunosti.
Autor intervjua: dipl. inž. hortikulture Magdalena Šalipur
www.priboj033.com
Ostavite vaš komentar