Autor: Zoran Panović Izvor: „Danas“
Jedna od najgorih osobina ovdašnjeg mentaliteta, pored pakosti, jeste i kafansko tumačenje visoke politike na osnovu laži pretvorenih u mitove. Ili na osnovu „suspenzije neverice“ – primanja svega zdravo za gotovo. Dok Srbija nestrpljivo iščekuje „Ravnu goru“ Radoša Bajića na RTS, dobar deo te Srbije treba da zna da se Draža Mihailović i De Gol nikad u životu nisu sreli, pa otuda nisu ni mogli spavati zajedno (misli se na vojničke krevete na sprat).
To je prilično žilav mit, kao i onaj da je Bizmark umro sa rečima Srbija na usnama. Tek se svašta za Tita govorilo. Koliko ste samo puta čuli da on nije sahranjen u Kući cveća, već u katakombama Vatikana. Ne bih želeo da budem nepristojan, ali pripreme za sahranu Jovanke Broz bile su i elegantna prilika da Vlada Srbije proveri da li je Tito sahranjen na tom mestu. I bar za ovo pruži ljudima jasne dokaze, ako već ne može da ih razuveri da je ono sa spuštanjem na Mesec snimljeno u pustinji Arizone. Ako Maršal nije tu, onda bi znači i Jovanka bila prevarena.
Preostali Titovi saborci u Užicu pokrenuli su inicijativu da se na gradski trg vrati njegov spomenik. Sticajem okolnosti prisustvovao sam uklanjanju istog. Jeste bizarno da su u tom činodejstvovanju učestvovali četnici Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, od kojih su neki imali diplome sa „kumrovačkih“ partijskih škola ili bar sertifikate iz fabričkih kurseva o socijalizmu. U to vreme Svetislav Basara je predložio da se na Titovim bronzanim leđima izrežu vratanca, a unutra (pošto je spomenik bio šupalj i prostran), napravi minijaturna radnja za narezivanje ključeva jer je ovaj bio bravar. Formalno, maltene u duhu Marine Abramović, spomenik bi ostao na mestu, ali bi istovremeno postao i „instalacija“, pa bi otuda na neki način bio i „deideologizovan“. Ostalo je stvar kulture sećanja i turizma. Inače, najpopularniji kolumnista u istoriji Danasa, imao je kao mlad pisac i kabalističko iskustvo „oživljavanja“ bronzanog Broza. I taman kad je Maršal pomerio jedan prst, stigla je murija. Basara mi je posle govorio da je to možda bila poslednja šansa da se izbegne krvavi raspad zemlje.
Sećate li se koliko je muke bilo oko hrasta na Savincu kod Gornjeg Milanovca gde treba da prođe koridor 11? Niko se nije setio, čak ni Vučić, kad se hrast poseče motorkom, da se od njegove „japije“ napravi mala crkva pokajnica pored autoputa. Tako bi se i hrast žrtvovao za modernizaciju, a u tu drvenu crkvu bi se masovno svraćalo – uveren sam.
I dobro, kakve sad veze imaju ključevi iz bronzanog Tita i crkva pokajnica od matore hrastovine? Pa te da mi tako retko tražimo elegantna rešenja, bar kao ova dva. Zato sam ja uvek imao simpatija za onu „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Mada, kad je ta parola lansirana već je bilo kasno. Zamislite da je to Milošević poručio Albancima sa Gazimestana. Ili, zamislite u to vreme „pahuljicu“ Edite Tahiri i Borka Stefanovića. Ne bi se istopila kako je Edita predvidela. Ako Erdogan na Kosovu nije bio elegantan, srpski odgovor je možda za nijansu morao biti elegantniji jer svi znamo da nam Turci izvinjenje neće uputiti onako kako bismo mi voleli.
Ako nećemo u „turski komonvelt“, onda moramo u Evropu. Bar pre Turaka. Ne treba bežati od realnosti, ali se ne treba prečesto i samo na nju oslanjati. Pazite šta je mudri Paskal davno rekao: „Mudrosti ništa nije mrskije od preteranog oštroumlja“.
Evo vam primer jednog elegantnog rešenja: U Kremnima (odakle su Tarabići) u kafani izbije svađa. Jedan iz susednog sela počeo pripit da provocira, Kremanci ga „zamole“ da napusti objekat, on ode kući, uzme motornu testeru, vrati se u kafanu, počne njom da vitla, a svi Kremanci pobegoše napolje. Ovaj počeo da seče motorkom stolove, a jedan mudri Kremanac sa bezbedne udaljenosti reče: Samo ti luduj, nestaće tebi benzina! Rešenja i u naoko teškim situacijama mogu biti lucidna i elegantna. Pod uslovom da nisu baš apsurdna, pa da neko namerno ne revitalizuje prugu Beograd-Bar kako njom ne bi išli vozovi, te bi otuda i ideja štrajka putem blokade pruge bila obesmišljena.
Ah, taj Priboj. Upoznao sam davno čoveka odatle koji mi je rekao: Mogao si biti glup k’o lavor i ružan k’o strnjika, ali ako curi kažeš da radiš u FAP-u, ona je tvoja. Da, da, dragi čitaoci, nekad su u Priboj dolazili inženjeri iz Slovenije da rade. Kao klinac, ja nisam morao da idem u Beograd da kupim „starke“, jer je u Priboju bila prodavnica zagrebačke „Astre“, koja je licencno pravila „convers“ (all star) patike. Doduše, samo kožne. Danas je Priboj metafora socijalne agonije Srbije. Sećam se kad je radnička klasa iz Majdanpeka u očaju izašla sa inicijativom da se kompletno iseli svo stanovništvo iz tog grada i da ih prihvati neko u Sibiru, ili Aljasci, bilo gde ustvari, gde se otkrije neko rudno nalazište, pa da se tamo napravi „novi Majdanpek“. Ko da napravi „novi Priboj“ (jedan novi je već napravljen u Titovo vreme) – pa da svi odu tamo negde da prave kamione. Na to sigurno ni Vučićev šeik ne bi pristao kad bi ga ovaj lepo zamolio da u Emiratima bude „novi Priboj“. Ne samo što izgleda da Beograd i Priboj nisu u istoj državi, već što u Beogradu i nema ko da artikuliše taj problem. Da ga instrumentalizuje – ima ih mnogo. I van Beograda. Đilasove socijaldemokrate su svetlosnim godinama udaljene od pribojske realnosti, Dačićevim socijalistima je miliji onaj Priboj koji radi: U MUP-u, poreskoj upravi, javnim preduzećima… I čuvanje lažnog socijalnog mira, a Vučića radnici nisu zvali zato što im je on prirodni socijalni partner, već što je on „čovek koji odlučuje“, kako tvrdi ovih dana i „Fajnenšel tajms“. Prvi potpredsednik je pobedio u igri živaca i nije bio toliko neiskusan da im kaže „a sad svi na svoje radne zadatke“, a na kraju je opet tako ispalo. Čim je mudri Dačić prepodne na Savetu investitora rekao da nam je potreban „emocionalni konsenzus“, Vučić je to uveče postigao u Priboju. Samo budala bi poverovala da su oni to zajedno smislili. Mogu li ekonomska rešenja biti istovremeno bolna i elegantna? To je Vučićeva kvadratura kruga. I ne mora značiti samo trošenje, već i investiranje rejtinga.
Smrt je surova, ali i nadrealna zna biti. Nisam očekivao da će na naslovnoj strani Danasa u tom kontekstu zajedno biti Lu Rid i Aleksandar Tijanić.
„Frida ‘si čula za Lu Rida?“ – propitivao je tinejdžerke sredinom osamdesetih Gobac iz zagrebačkog Psihomodo popa. Tada je, normalno, svaka urbana cura znala ko je Kralj Njujorka, kako je Lu Rida krstio Dejvid Bouvi. Marta 2006. održao je odličan koncert u Beogradu. Sve sa krajputaškom Walk On The Wild Side na bis. Peti Smit ga je ocenila kao „najboljeg američkog pesnika dvadesetog veka“. On je, kao i Edgar Alan Po, pesnik ponora. Za njega je Brus Li „veliki filozof“, od španskih umetnika sarađivao bi „sa Lorkom i ni sa kim drugim“. Rekao je kako ne veruje da je izgubio išta od svoje autentičnosti zato što je, na nagovor Vaclava Havela, svirao Klintonu i sviti u Beloj kući. „Bilo je važno ovu stvar otpevati pred njima“ (Dirty Boulevard).
Stajao sam tog marta na Surčinu i čekao posmrtne ostatke Slobodana Miloševića. Lako je moglo da se desi da s njima u istom avionu (redovna linija JAT iz Amsterdama) stigne i Lu Rid, koji je tu noć svirao u Centru Sava, koji dan posle Amsterdama. U trenutku neko od kolega reče – „ovo je neko iz benda“. Ne, to je bio samo advokat Zdenko Tomanović. Dok je trajao koncert, Dejan Mihajlov (DSS) je po nalogu Vlade tražio očajnički mesto gde će Miloševićev kovčeg biti izložen za odavanje pošte.
Nakon što je oktobra 2008. crnogorski predsednik Filip Vujanović udarao čekićem na njujorškoj berzi, počela je svetska ekonomska kriza. Nadajmo se da će posle posete Ivice Dačića londonskoj berzi pre neki dan, tektonske promene biti manje, ili ako budu velike – da bar nabolje budu. Ojha, što napisa SPS bloger.
Ostavite vaš komentar